NEPLANIRANI ŽIVOT NA TAJLANDU ZA VREME KORONE

Sedmi februar. Pre zore krećemo na putovanje naših života. U dva ranca i dve ručne torbe spakovali smo život za naredna tri meseca. Poslove, odmore, planove, snove, sve je trebalo da se smesti u taj mali prtljag i u tih par meseci. Krenuli smo da oprobamo život u toj Aziji. Da živimo na moru. Da prerastemo etiketu turista i postanemo domaći. Da živimo po lokalnim cenama, da jedemo na lokalnim mestima, da se družimo na lokalni način. Da upoznamo ljude i sudbine. Da proširimo svoj svet. Da konačno uradimo to! Da imamo priče za unuke. Samo što tada nismo ni slutili kakve će to priče biti.

Plan je bio tri meseca u Aziji – dva na Tajlandu i jedan u Indoneziji. Tako su nam se uklopili vizni režimi (dozvoljeni turistički boravak za naše državljane na Tajlandu je 60 dana, u Indoneziji 30) i godišnja doba (taman kada bi se završila sezona na Tajlandu prešli bismo u Indoneziju, gde tek počinje). Ali, to su bili samo planovi, i kao i svima na kugli zemaljskoj ovog proleća realnost je bila sasvim drugačija. A nama se naša realnost desila u zemlji osmeha.

Do Indonezije nikada nismo ni stigli. Nadali smo se dugo, sve do početka juna da će granice da se otvore i da ćemo biti u mogućnosti da sa Tajlanda preletimo tamo i ostvarimo putovanje onako kako smo ga zamislili (doduše, uz neplaniranu pauzu na Tajlandu od dva meseca), ali to se na kraju nije desilo. Indonezija ipak ostaje za neki naredni put.

Ali se desio Tajland, lepši i bolji nego što smo ikada mogli da zamislimo. Umesto dva, na kraju smo u ovoj azijskoj zemlji proveli četiri ipo meseca! Kada smo konačno napustili naše ostrvo na kome smo bili “zarobljeni” da bismo nekoliko dana proputovali Bangkok i okolinu pred povratak u Srbiju osećali smo se kao da smo u svojoj zemlji. Rođeni smo negde drugde, ali i ovo ovde je naše. Hrana, piće, prevozi, pijace, prelazak ulice… sve nam je to bilo kao dobar dan. Poslednji doručak u Bangkoku bio je na 30-tom spratu i dok sam posmatrala visoke zgrade koje paraju nebo osećala sam se kao da idem da posetim svoju kuću, ali ovde ću se uvek vratiti. I zaista, Azija je velika i još mnoga mesta me čekaju; ali Tajland je postao zemlja kojoj ću se uvek vraćati. Zbog uspomena, zbog ljudi, zbog lepote.

VREME KORONE, ALI NA TAJLANDU

U vreme kada smo mi otputovali, virus u Kini je bio u usponu. Kina je već bila zatvorena, a u ostatku Azije tek pokoji slučaj. Ne zna se još šta je korona tačno, ali u tom momentu liči na malo jači grip. A mi puni elana, ushićeni zbog do sada najvećeg putničkog poduhvata nismo se dali pokolebati. Naš razum je razmišljao u brojkama, koja je šansa da se baš mi zarazimo, da se uopšte raširi i na kraju i da se zarazimo, pa ok, ako to traje dve nedelje imaćemo još dva meseca i dve nedelje.

I onda se dešava totalni prekid.

Tajland su zatvorili u danu. Zatvorene su granice za nove turiste, kao i kretanje unutar Tajlanda, između provincija. Samo 4-5 dana pre toga smo se premestili karamaranom sa Koh Kooda na Koh Mak bez ikakvih problema. Vesti o zaraženoj Evropi i Americi samo pristižu. Pojavio se nešto veći broj slučajeva i na Tajlandu, ali neuporedivo više se brinemo za sve kod kuće, nego za nas. Mi smo na ostrvu, 10×5 kilometara, sa 300 redovnih stanovnika, 300 sezonskih radnika i nas oko 50 turista. Ostrvo je izolovano i idu jedan ili dva broda dnevno, uglavnom za prevoz namirnica. Izlazak i ulazak na ostrvo moguć je samo u specijalnim situacijama. U tom momentu ne znamo da li je to najbolje moguće mesto da se pregrmi svetska pandemija, ili najgore. Ako se ispostavi da na ostrvu nema niko zaražen, onda je najbolje. Plaže, tropsko voće i mir, bezobrazno dobro u to vreme. Ako se ipak ispostavi da je virus stigao i do Koh Maka, onda verovatno ne bi bilo najzgodnije bolovati na ostrvu sa jednom apotekom i ne znamo kakvom bolnicom, ali šta je tu je. Šta god da bude, biće naše i od prvog dana svetskog lockdown-a odlučili smo da živimo bez straha.

Prvih nekoliko dana se osećala napetost. Ne zna da li je imamo na ostrvu, ili ne. Dolaze vesti sa većih ostrva, kao što je susedni Koh Chang da su Tajlanđani postali veoma neljubazni prema falanzima (tako zovu belce) jer smo mi krivi za širenje i raznošenje virusa. Pojedini vlasnici smeštaja i restorana (falanzi) nas mole da nosimo maske uvek kada smo van našeg smeštaja, čak i kada se vozimo motorom ili šetamo ulicom gde nismo u blizini drugih ljudi, da bismo lokalnom stanovništvu pokazali da brinemo. Da li maske pomažu ili ne pomažu, to je u tom momentu rebus, kao i koliko se i kako virus prenosi. Mnogo je mišljenja, svi različito interpretiraju smernice, pa je pomalo nejasno kako zapravo treba da se ponašamo i šta je dobra granica između straha i razuma. 

Na sreću, nakon nekoliko dana postalo je izvesno da je ostrvo bezbedno. Nema zabeleženih slučajeva i atmosfera počinje da se opušta. Nema više mesta nervozi i ljudi polako postaju otvoreniji za kontakt, razgovor, druženje. Kako falanzi, tako i domaći. 

Mi smo u međuvremenu otkrili omiljeno mesto za doručak, najbolju kafu i najbolji passion fruit smoothie bowl. A tek sladoled od čokolade ljudi moji! To je najbolji ikada sladoled od čokolade koji je iko probao, i uopšte ne preterujem. Ako odete na Koh Mak i probate ga, znaćete zašto. A imaju i dobar sladoled od kikirikija.

Nešto restorana se zatvorilo, ali dovoljan broj je ostao da radi. Policijski čas je od početka, pa sve negde do maja bio od 10 uveče do 4 ujutru i uglavnom se poštovao. Kasnije se pomerio na 11 uveče, da bi do sredine juna, kada smo se mi vratili u Srbiju bio i potpuno ukinut. Barovi su bili zatvoreni od samog početka i taj deo Koh Maka nažalost nismo uspeli da doživimo. Dugo vremena je bilo zabranjeno da se služi ili prodaje alkohol, mada su u samo jednom restoranu to striktno poštovali. Vremenom smo naučili da prepoznajemo šta znače velike kofe pored stolova u malim lokalnim restoranima ili velike šerpe na stolu – zaklanjale su flaše i limenke 😀

Sve vreme lockdown-a ostrvo je bilo slobodno. Mogli smo slobodno da se krećemo, osim ograničenja policijskim časom, ali to je svejedno bilo vreme za spavanje i mi to nismo ni osetili. Svakodnevno smo mogli na plaže, restorane i obližnja mala ostrva. 

Većina falanga na ostrvu su bili ljudi koji žive i rade u Bangkoku, ali su kada se situacija počela komplikovati iz grada pobegli ovde. Vremenom smo većinu njih i upoznali i stvorila se mala družina falanga i Tajlanđana za večere i vikende na susednim nenaseljenim ostrvcima na koje smo mogli da odemo. 

Prava je sreća što smo bili u prilici da doživimo Tajland i to ostrvo u potpuno drugačijem svetlu, jer to nije bio život na regularnom Tajlandu. Ponekad je uspavanost ostrva bila problem – manjak turista je prouzrokovao da se mnogi barovi na plaži zatvore, pa nismo baš imali izbora za dobru kafu ili ceđeni sok pored mora; nismo mogli da posetimo neka obližnja ostrva jer je prilaz bio zabranjen, niti da osetimo noćnu živost ostrva o kojoj su nam svi govorili. Jednom sam ovo baš ovako ispričala drugarici, a ona se grohotom nasmejala, jer je u karantinu u kući, a meni problem ceđeni sok. Od tog momenta sam se terala da pociknem svaki put kada osetim neku nelagodu ili nezadovoljstvo i da se podsetim da bolje nije moglo.

Tajland je početkom juna omogućio potpuno slobodno kretanje između provincija u zemlji, posle dva i po meseca restrikcija. Međunarodni dolasci su bili zabranjeni sve do septembra, a koliko čujem, produžili su zabranu i dalje. Do sredine juna imali su nešto više od 3000 slučajeva, na 70 miliona stanovnika. Do kraja avgusta vidim da se zvanični broj povećao na 3400, a vidim da i naši poznanici tamo žive sasvim lepo. Putovali su unutar zemlje, restorani su počeli da rade, a počela su da se dešavaju i manja venčanja. Valjda su se svi kao i mi navikli na život uz koronu, s tim da oni imaju mnogo manje problema sa tim. 

Moram da podelim naše prve utiske kada smo se vratili sa Tajlanda, preko Budimpešte jer još uvek nismo imali avio vezu sa Beogradom. Na Tajlandu merenje temperature malim aparatima je uobičajeno gde god ulazite – maket, tržni centar, metro, hotel. Na ulasku u aerodrom su postavili veliki automatski skener i stvari idu prilično glatko. Pri sletanju u Budimpeštu svi putnici iz aviona su bili podeljeni u dva reda: jedan za građane EU koji odmah idu na pasošku kontrolu, drugi za non-EU građane koje prvo mora da pregleda lekar. Mislim se ok, bili smo svi u istom avionu, mi smo imali veću šansu da se zarazimo zbog pasoša, jasno je Evropo 😀 Dolazi lekar, bez maske sa malim aparatićem i meri nam temperaturu, šeta se u gužvi među nama i prilično nam se unosi u lice. Udaljenost nije veća od 30 cm. I to je to, nemamo temperaturu, famozni pregled koji se čeka je gotov. 

Ni danas, dva meseca posle povratka ne mogu da se otrgnem utisku da se Azija, ili možda je bolje da se ograničim samo na Tajland mnogo bolje snašao od Evrope. Ozbiljnije su shvatili situaciju, na početku bili svesni da će trajati i postavili sistem tako da se nesmetano živelo skoro od samog početka. Nesmetano je relativan pojam u ovoj situaciji, ali nesmetano koliko je moglo. Ni u jednom trenutku nisu masovno zatvarali ljude, ali su i do dana današnjeg ukinuli ili ograničili najkritičnija dešavanja – proslave, žurke, sportska dešavanja. Moj je utisak da su kriznu situaciju mnogo bolje izbalansirali i Tajland trenutno priprema kampanju koja tu zemlju promoviše kao sigurnu destinaciju za turizam kada procene da je pravi momenat, a ja samo mogu da kažem da im potpuno verujem, da nije farsa i da sam se tamo mnogo sigurnije osećala nego ovde. I zato, shodno mojoj prirodi, ali i ovom iskustvu neću se ustručavati da ponovo krenem negde čim se pojavi sledeća prilika.