KO KUT I KO MAK: Neotkriveni ostrvski rajevi Tajlanda

Dobro, nisu baš neotkriveni za sve ljude ovog sveta, sigurno postoji i neko “naš” da je bio tamo, ali generalno mogu reći da su za nas neotkriveni, jer ne poznajem nikoga da je bio tamo ili da barem zna za njih. Dakle, prilično skriveni biseri Tajlanda za naše područje 🙂 Sa druge strane, gosti koje smo sretali su uglavnom Nemci, Švajcarci, Rusi i Englezi. 

Od morskog dela Tajlanda smo navikli na Puket, Pataju, Ko Samui i Ko Pangan uglavnom. I to i jesu najturističkija ostrva Tajlanda, od kojih sam ja poslednja dva i posetila u martu 2019. godine. Međutim, ovog puta tražila sam nešto manje popularno, mirnije, autentičnije i izbor je pao na ova dva ostrva – otkrila sam ih pregledajući mnogobrojne Youtube videe stranih travel blogera. U tom trenutku, ni na kraj pameti mi nije bilo da bih mogla da se “zaglavim” nekoliko meseci na jednom od tih ostrva zbog globalne pandemije koja nas je zadesila ove godine.

Ko Chang, Ko Kut i Ko Mak nalaze se na istočnoj strani Tajlandskog zaliva i tri su najveća ostrva u provinciji Trat u Tajlandu, udaljena manje od 50km od kopna. Trat provincija je smeštena duž istočne obale Tajlandskog zaliva i poslednja je provincija na toj strani zaliva, koja se graniči sa Kambodžom. Vazdušno rastojanje između Ko Kuta, najjužnijeg od ova tri ostrva i Kambodže je oko 30km.

Za one koji posećuju Ko Samui i Ko Phangan na zapadnoj strani Tajlandskog zaliva, ova ostrva su praktično preko puta zaliva, malo severnije. Ovo znači da kišna sezona iz Indonezije i tog dela prvo stiže do provincije Trat, počinje sa laganim povremenim kišicama u junu i tek mesec dana kasnije dolazi do Phangana i Samuija. Zbog toga se mnogi “digitalni nomadi”, odnosno stranci koji mesecima žive na Tajlandu u maju/junu sele sa Trat ostrva na Samui i Phangan, a onda u julu sa tih ostrva idu na Bali :). 

Kada već pišem o kišnoj sezoni, moram da napomenem da je ta kiša u junu zanemarljiva. Desilo nam se par pljuskova, ali oni ukradu 2-3 sata u danu, retko ceo dan. Ako je ceo, onda je jedan dan. Obilne kiše danima koliko sam shvatila stižu tek u avgustu/septembru, tako da nije strašno zadesiti se na Trat ostrvima ni u junu, kada zvanično počinje kišna sezona. Ono što može više da umara su vrućine, jer u tim mesecima je Tajland mnogo topliji nego u decembru-januaru, kada je vrhunac sezone.

ŠTA OVA OSTRVA NUDE I ZAŠTO IH JA TAKO VOLIM?

Optimalan odnos broja gostiju i plaža, kao i ostalih sadržaja.

Šta ovo praktično znači? Za mene su iz mode odavno izašle (ili se to možda pripisuje godinama) pretrpane plaže gde su ležaljke jedna do druge, pa čujete sve razgovore. Meni to jednostavno više nije gušt i takva mesta izbegavam. Da budem iskrena, nisam to viđala ni na drugim mestima na Tajlandu, ali odmah da raskrstimo da ova ostrva to nikako nisu. Broj gostiju je takav da na svim plažama ima ljudi, ali uvek ćete naći mesto na plaži tako da imate svoju intimu bar 20-30 metara unaokolo, a veoma često i više. Takođe, ima taman dovoljno gostiju da ima fina ponuda hrane, pića i ostalih sadržaja i da tu ne manjka ničega. 

Ova ostrva su idealna kombinacija, jer su jedno pored drugog, a imaju potpuno drugačiju energiju i atmosferu. Ako me pitate za vreme, bez barem 5 dana po ostrvu je prava šteta, mada bez problema možete provesti i ceo odmor na samo jednom 🙂 Tu pored je i Ko Chang, najveće ostrvo na koje ja nisam išla, ali kažu da je lepo (iako svi koje posete Ko Kut ili Ko Mak posle, na Chang se više ne vraćaju. 

Ova ostrva su inače udaljena oko 6h vožnje od Bangkoka, što je prilično blizu u odnosu na ostale lokacije na koje smo navikli. Transport uključuje vožnju automobilom ili autobusom iz Bangkoka do luke u Tratu u trajanju od 4-5 sati i jednosatni brod do ostrva. Kombo autobus+brod košta 900 bahti u jednom smeru, što je oko 25 evra; moguće je uzeti i automobil sa vozačem umesto autobusa i cena je oko 2500-3000 bahti po vozilu, pa ukoliko se deli, može da bude dobra opcija (brže je za sat vremena otprilike, ako se uračuna i cimanje od-do autobusa, štedi i 2 sata). Na to se posle dodaje cena broda, koja je 450 bahti (13 evra). Takođe, postoji i aerodrom u Tratu, ali su letovi prilično skupi. 

Mi smo na kraju proveli desetak dana na Ko Kutu i dva i po meseca na Ko Maku! Svetski lockdown u martu 2020. izazvan koronom nas je zatekao tamo, a kako je plan puta i bio takav da ostanemo u Aziji do početka maja, samo smo otkazali ostale putne planove i udobno se smestili na Ko Maku 🙂

Da ova priča ne bi postala predugačka, uskoro objavljujem i odvojene priče o Ko Maku i Ko Kutu, a do tada uživaj u ostalim pričama sa severa.