DETALJAN VODIČ ZA TRNOVAČKO JEZERO I USPON NA MAGLIĆ

Ako ste raspoloženi za baš drugačiju avanturu u prirodi koju ćete dugo prepričavati (i ovo nije kliše), onda je ovo priča za vas. 

Nacionalni park Sutjeska – divlji i skriven, lepote pred kojom sam osetila strahopoštovanje. Svaki nacionalni park ima svoju lepotu, ali ovde sam prvi put doživela tako blizak susret sa planinama čiji oštri vrhovi pred mojim očima paraju oblake, a tako su blizu da mi se čini da mogu da ih dotaknem ako samo ispružim ruku. Ti tereni, ti vidici, ti zvuci prirode… ne viđaju se iz prve klupe svaki dan. Zato je ovaj park za duboke ljubitelje prirode, za one koji su spremni da ulože dodatan trud i vreme kako bi u njegovim lepotama i uživali.

NP Sutjeska je najstariji i najveći nacionalni park u Bosni i Hercegovini (od 1962. godine). Najbliža veća naselja i baze za istraživanje parka su Foča i Tjentište, a graniči se sa Nacionalnim parkom Durmitor u Crnoj Gori. Koliko su Crna Gora i Republika Srpska ovde isprepletane najbolje govori činjenica da smo prilikom pešačkih tura nekoliko puta prelazili nevidljivu državnu granicu na planinskim vrhovima, bez rampi, carinika i pasoških kontrola.

NP Sutjeska obuhvata planine Maglić, Volujak i Zelengoru, te prašumu Perućicu, svetski značajan šumski rezervat prirode, u kome se već hiljadama godina svi procesi dešavaju bez uplitanja čoveka. Zbog toga su i posete prašumi strogo kontrolisane i ograničene, a zbog navale domaćih turista u vreme korone cena ulaznice je od 2021. godine povećana na čak 500 evra, kako bi se smanjio broj posetilaca! Da li je ovo najbolji način za rešavanje ovog problema nisam sigurna, ali smo mi posetu prašumi ovog puta preskočili. Ovi krajevi nude više sadržaja nego što je nama odmor i raspoloživo vreme dozvolilo, pa za prašumom nismo mnogo žalili. 

Vrhunac našeg obilaska ovog nacionalnog parka je svakako uspon na najviši vrh Bosne i Hercegovine, Maglić (2386m) preko Trnovačkog jezera. Iako nam je vreme pokvarilo dalje planove, pa smo morali da odustanemo od obilaska Zelengore, moram priznati da su utisci koje smo poneli sa Trnovačkog jezera i Maglića bili sasvim dovoljni za jednu posetu. 

Za razliku od susednog Durmitora za koji već postoji dosta informacija na internetu, put do NP Sutjeska i njegovo istraživanje nije tako “mainstream”. Nema mnogo informacija, nema saveta, a nema ni valjanog pregleda aktivnosti niti ideja šta sa čime ukombinovati i posetiti. Zato ću se potruditi da podelim naša iskustva sa svim detaljima i odgovorima koje mi nismo mogli da pronađemo, u nadi da ću pomoći da se neka naredna putovanja u taj kraj lakše ostvare.

Šta može da se poseti u Nacionalnom parku Sutjeska?

U najkraćim crtama, naša tura je trebalo da izgleda ovako:

Rafting kanjonom reke Tare (dve noći) => Trnovačko jezero i uspon na Maglić (dve noći) => Zelengora (2-3 noći). 

Ovde se može dodati i još jedan dan za kupanje i uživanje na Trnovačkom jezeru nakon uspona na Maglić (što toplo preporučujem) ili uspon na Volujak, takođe sa Trnovačkog. Kao što vidite, vrlo lako se ispuni cela sedmica sa dva vikenda. Ovo je možda i jedna od najboljih prilika u našim krajevima za uživanje u netaknutoj prirodi, a kada kažem netaknutoj, zaista to i mislim. A zašto, otkriću uskoro 🙂

Mi smo svoj odmor započeli raftingom kroz kanjon reke Tare, iz jednog od mnogobrojnih kampova nadomak Foče. Za ovu avanturu su potrebne dve noći (dolazak jedan dan, rafting sutradan i treći dan napuštanje kampa i dolazak na Trnovačko jezero). O raftingu neću dodatno pisati, ali o odlasku na Trnovačko jezero slede detaljna uputstva.

Kako stići do Trnovačkog jezera?

Trnovačko jezero je možda najpoznatije zbog svog srcolikog oblika i pripada Parku prirode Piva u Crnoj Gori. Skriveno među visokim planinama, i dan danas je odsečeno od svih oblika modernog života. Ne postoji kolski put do jezera, pa je do njega moguće doći samo peške ili konjima. Nema struje i nema signala za telefon i internet, pa je tehnološki detoks zagarantovan. Osim pustinje u Maroku, još nisam bila na drugom mestu koje ispunjava sve ove kriterijume! 

Ipak, jezero je zbog svoje lepote atraktivno izletište tokom letnjih meseci, uglavnom u sklopu dnevnih pešačkih tura. Ja sam imala prilike da ga baš tako posetim pre nekoliko godina, nakon raftinga. Ovog puta odlučili smo se za radikalniju posetu, koja je podrazumevala noćenje na jezeru i uspon na najviši vrh Bosne i Hercegovine Maglić.

Do Trnovačkog jezera se stiže preko visoravni Prijevor, a put se sastoji iz dva dela: prvi deo vozilom od skretanja sa glavnog puta Foča-Tjentište do Prijevora, a drugi deo peške od Prijevora do samog jezera. Još jednom, do jezera nije moguće stići bilo kakvim prevozom. 

Prvi deo puta koji se prelazi vozilom, od skretanja sa glavnog puta Foča-Tjentište do Prijevora je za nas bio veliki upitnik – da li je moguće ići putničkim automobilom? U pitanju je makadamski put kroz šumu, na mnogo mesta izbrazdan bujičnim potocima, a informacije i saveti su bili podeljeni. U rafting kampu su nam rekli da put nikako nije za putnička vozila, dok smo na forumima i facebook grupama dobijali savete da se može ići i običnim autom, uz pažljivu i sporu vožnju. Tih 20-tak kilometara se prelazi oko sat vremena. Na kraju smo odlučili da verujemo ljudima poput nas i preskočimo savete rafting kampova koji drugačije ne bi prodali turu 🙂 i nismo se pokajali. Put jeste lošiji, ali ništa lošiji nego kroz mnoga sela širom Srbije! Ne bih ga savetovala vozačima koji voze izuzetno nizak automobil ili koji nemaju strpljenja da voze u prvoj-drugoj brzini sve vreme, ali uz strpljenje put se zaista prelazi bez problema. Nama je više odgovaralo da dođemo samostalno jer smo ostajali na jezeru dve noći, ali za velika društva i jednodnevne izlete organizovan prevoz planinskim džipom ili kombijem mogu biti zanimljiva opcija. Napomenuću da smo mi bili na leto 2021 i da je put sređen pre 2-3 godine, (ranije i nije bio baš za putničke automobile), pa svakako treba pratiti stanje. Nas je na parkingu na Prijevoru sačekalo 30-tak privatnih automobila i da smo platili prevoz opasno bismo se pokajali. 

Već sam Prijevor je doživljaj za sebe. Treba ostaviti barem sat vremena da se prošeta livadama, popne na osmatračnicu i oslušnu zvukovi planina. Alpinistička ruta za uspon na Maglić kreće upravo sa Prijevora, pa spretni planinari prave kružnu turu u danu: Prijevor-Maglić-Trnovačko jezero-Prijevor. Takođe, postoji nekoliko katuna u kojima se može prespavati na Prijevoru, a može se postaviti i šator (izvor vode je u blizini).

S obzirom da mi nismo ni planinari, a kamoli spretni planinari, mi smo Maglić peli sa strane Trnovačkog jezera, gde je staza dosta lakša. Ali prvo da stignemo do jezera. 

Za stazu od Prijevora do jezera potrebno je oko dva sata laganog hoda. Staza je dobro obeležena i utabana, tako da praktično nema mogućnosti da se zaluta. Veći deo staze je kroz šumu, ali ima delova i kroz livadu ili po samim stenama (podloga je sitan kamen sipar ako ne grešim). U odlasku na jezero staza je sve vreme u blagom padu, osim pri samom kraju gde ima 20-tak minuta uspona. U povratku je uspon skoro sve vreme, ali je blag. Staza nije zahtevna niti komplikovana, svakodnevno je savladavaju i starija deca. Međutim, potreban je oprez u stenovitim delovima, a zatvorena sportska obuća je obavezna (idealno baš za planinarenje). Ovo nikako nije obična livadska stazica i treba je shvatiti ozbiljnije od lagane popodnevne šetnje!

Trnovačko jezero je prelepo, ali želim ovde da istaknem lepotu samog puta do jezera. Prizori koje smo videli i slike koje smo poneli u sećanju i fotoaparatu su vredni i bez samog jezera na kraju. U prvoj polovini puta je na drvetu samo zakucana tabla “CRNA GORA”. Krenuli smo sa Prijevora koji se nalazi u Republici Srpskoj, a stigli smo na jezero u Crnoj Gori. Tek tako, prešli smo nevidljivu granicu i ušli na teritoriju druge države. Mi smo ovaj put prelazili i više od dva sata, jer smo zastajali, posmatrali, slušali, upijali. I neka vam ne bude žao vremena.

Šta možete da očekujete na Trnovačkom jezeru? 

Ako jezero posećujete na dan, onda kupanje, sunčanje, uživanje u pogledima na oštre planine, šetnji oko jezera, roštilju ako ste poneli hranu, pecanju ako ste poneli štap. 

Ali kako izgleda noćenje? 

Pre svega, za prenoćište postoje dve opcije: kampovanje u šatorima koje ste doneli sa sobom ili spavanje u katunu na jezeru. 

Tokom letnjih meseci na jezeru živi Miloš, čuvar i zaposleni Parka prirode Piva. On se brine o redu na jezeru, čistoći, vatri itd. Važno je i da napomenem da se poseta jezeru naplaćuje skromnih 1 evro po osobi, pa je važno da mu se javite čim stignete na jezero. 

Kampovanje u šatorima nije potrebno najavljivati, niti se nešto posebno doplaćuje. 

Sa druge strane, spavanje u katunu je potrebno najaviti unapred, zbog ograničenog mesta. Kako nam je Miloš rekao može da smesti maksimalno 15 ljudi, ali ako ste manja grupa (recimo dvoje) vrlo je verovatno da ćete deliti katun sa nekim. Takođe, katuni su veoma skromni, jer da se prisetimo – nema načina da se stvari dopreme do jezera, osim konjima. Zbog toga, čak i u slučajevima kada se boravi u katunu preporučljivo je poneti svoje vreće za spavanje i jastučnice. U slučaju da želite da rezervišete mesto u katunu, možete mi pisati privatno na Instagramu za Milošev kontakt. Kako na jezeru nema signala, letnjim mesecima komunikacija ide preko Banje sa Prijevora i njihove motorole. Jedinstveno iskustvo, kažem vam ja 🙂

• 

• 

• 

Na jezeru nema struje, ali Miloš ima solarne panele, pa punjenje telefona nije problem. Frižidera nema, samo hladna izvorska voda. 

Nema ni kupatilo, samo poljski wc, pa je kupanje rezervisano za jezero, a umivanje i pranje zuba na hladnoj izvorskoj vodi. 

Pored jezera postoje uređena mesta za vatru, pa je roštiljanje uveče pravi ugođaj (naročito jer je ovde i u letnjim mesecima uveče prohladno). Paljenje vatre se naplaćuje 5 evra. Obavezno se obucite adekvatno za planinu, jer Trnovačko jezero je na preko 1500 metara nadmorske visine, među vrhovima koji prelaze 2000 m.n.v.  

Hranu na jezeru je moguće dogovoriti sa Milošem, ali za veće grupe bih preporučila da se ipak ponese nešto namirnica. Mi smo na meniju imali domaći sir i kajmak, kuvani pasulj, paprike ispod sača… sve preukusno, ali važno je znati da su mogućnosti ograničene, jer… prva prodavnica je udaljena satima, i to pešaka.

E sada, kada sam napisala sve trikove za preživljavanje, da podelim i dve olakšavajuće okolnosti.

Prvo, iznad Miloševog katuna postoji još nekoliko katuna u kojima u letnjim mesecima žive stočari iz okolnih crnogorskih sela. Ujutru, tu negde između buđenja i doručka stado krava sa zvoncima oko vrata se šunja između šatora i pase poneku travku što je od juče uspela da poraste. Eto, tako izgledaju jutra na Trnovačkom! Iako smo mi sve vreme jeli kod Miloša, čuli smo da i katuni mogu da pripreme neki ručak, ili da se uzme mleka i kajmaka. Rakije ima uvek, to je sigurno. 

Druga olakšavajuća okolnost su konji koje ovi stočari poseduju i kojima dopremaju sve potrepštine i robu na jezero. Kod Miloša je moguće uzeti pivo ili sok, a ukoliko se dolazi na kampovanje nekoliko dana moguće je uzeti konja koji bi nosio stvari. Na ovom putovanju ni u čemu ne treba preterivati i zaista je potrebno baš dobro i precizno planiranje, ali za duže boravke i porodice sa manjom decom ovo može biti rešenje. 

Iskustvo noćenja na jezeru bih preporučila svim istinskim ljubiteljima prirode, onima koji vole da leže na travi i da slučaju pesmu zrikavaca. Onima koji vole tišinu i onima koji žele da zaborave telefon. Onima koji žele mir sa sobom i pregršt vremena da čitaju knjigu. Onima koji su željni novih dimenzija života i dubokih razgovora. Onima koji zaista vole da iskuse nešto drugačije, jer ovo je zaista autentično iskustvo.  

Oduševila sam se porodicom iz Novog Sada koja godinama dolazi po nekoliko dana na jezero sa klincima predškolskog i školskog uzrasta. Kakva škola za mene, hvala!

Mi smo ove godine spavali u katunima, jer je uveče već postalo dosta hladnije za šator (barem za mene 🙂 Ipak, ostali su snovi za kampovanje pored vatre sa prijateljima i nadam se da će se ostvariti već sledeće godine. Možda se sretnemo 🙂

Uspon na Maglić

Maglić je najviši vrh Bosne i Hercegovine, sa visinom od 2386 metara nadmorske visine. Nalazi se na samoj granici Republike Srpske i Crne Gore i za uspon na vrh postoje dve staze.

Jedna staza kreće direktno sa Prijevora i u pitanju je teža staza za koju je potrebna adekvatna oprema i vodič, jer je u pitanju staza sa sajlama. Ja nemam iskustva sa takvim usponima, pa ne mogu reći da li je ova teška ili ne, ali svakako nije za entuzijaste, već za ljude sa iskustvom. 

Druga staza koja kreće sa Trnovačkog jezera je dosta lakša i pogodna za sve ljubitelje aktivnosti u prirodi. Mi smo se na vrh popeli ovom stazom. Međutim, važno je da napomenem da staza nikako ne spada u lake; ne smemo zaboraviti da je u pitanju uspon na najviši vrh i da je u 5,8km koliko je staza duga uspon 870 metara.

Staza kreće pored jezera, nastavlja kroz gustu šumu, a potom se iz šume izlazi na čistinu i praktično se penje stazicom ispod samih stena koje se izdižu iznad vas. Ovaj deo staze se zove Šarena Lastva. Od početka šume pa sve dok se ne izađe na sedlo na vrhu je konstantan uspon. Nama je za ovaj deo bilo potrebno oko 2 sata, a možemo se svrstati u entuzijaste sa nižom do srednjom kondicijom. Staza je sve vreme dobro obeležena i u ovom delu zaista utabana, tako da nema greške što se puta tiče. Podloga kroz šumu je sitna rastresita zemlja, a kasnije sitan kamen sipar, pa je sve vreme potreban oprez, naročito u spuštanju. Deo niz Šarenu Lastvu kada smo se spuštali je meni lično pao najteže. 

Ukoliko se krene dovoljno rano (7h najkasnije, a bolje što ranije) na sedlo se može popeti dok je cela ta strana planine u hladu. Kada ste okruženi stenama i svaki momenat skocentrisani gde gazite, ovo mnogo znači.

• 

• 

Na ovom delu staze, od izlaza iz šume pa do sedla nastaju sve fotografije sa srcolikim jezerom u pozadini, pa je svakako preporuka da čak i ako ne planirate da se popnete na Maglić krenete ovom stazom kako biste svojim očima videli to srce. Kasnija šetnja po sedlu do samog vrha Maglića na momente otvara poglede na Trnovačko jezero, ali je već dosta sitnije i pozicija nije pogodna da se uoči njegov srcoliki oblik.

Kada smo se popeli na sedlo imali smo osećaj da smo već osvojili vrh. Očekivali smo ga da se pojavi iza svakog ćoška, ne znajući da tek tada imamo da šetamo i šetamo preko osušenih livada, uzbrdo i nizbrdo, a svaka nova uzbrdica ili dolina je otkrivala neke nove vrhove, ponore, prizore pred kojim smo zastajali svaki čas. Možda nam je zato trebalo još sat i po vremena do vrha 😀

Ovaj treći deo staze je zaista opušten i predivan. Onda se dolazi do poslednjeg, završnog uspona na sam vrh koji je težak ne zbog visinske razlike, već zbog terena. Vrh se samo stenovito izdiže kao piramida, a da biste se popeli na sam vrh biće vam potrebne i ruke i noge. Jako kratko, ali ipak potrebne. Ja sam se lično dvoumila da li da se popnem jer nisam baš konformna sa visinom i liticama oko mene, ali sam se ipak odvažila i došla do samog vrha! To je zaista individualno u zavisnosti od spremnosti i želja, ali čak i da se nisam popela na vrh sama staza je toliko sadržajna i toliko lepa da pogleda nije nedostajalo. 

Zanimljivo je da je vrh sa samoj granici Crne Gore i Republike Srpske, pa tako smo sve vreme pešačili kroz Crnu Goru, ali smo u tom poslednjem kilometru prešli negde nevidljivu granicu i našli se na najvišem vrhu Republike Srpske. Isto je i sa Volujkom.

Nacionalni park Sutjeska je mesto kome ćemo se sigurno vraćati i svima ga preporučivati. Za nas, uspon na Maglić je bio možda i najteži poduhvat do sada, ali nam je izrodio neku novu ljubav prema planinama. Izuzetno sam ponosna na ovaj uspeh. Višednevni boravak na Trnovačkom jezeru je neka paralelna realnost koja nas je očarala, ali i postavila mnogo pitanja. Jedno je sigurno, sa ovog putovanja smo osim prelepih sećanja i fotografija poneli i mnogo tema za razmišljanje.